Da je Goribor bend koji pobuđuje najviše interesovanja širom regiona govore i reakcije na njihov drugi album ,,Evo je banja” (Dancing Bear, Odličan hrčak, 2012). Sjajna recenzija objavljena je i na portalu Popboks. Tekst autora Nebojše Marića vam prenosimo u celini:
,,Govoriti o sastavu Goribor bez metafora, velikih reči… to deluje kao izazov. Da li je uopšte moguće tako nešto posle „onakvog“ debija? I odmah na početku jedna mistifikacija.
Prvi majstori bluesa svakako nisu svirali sa svešću o nekakvom albumu, niti je ta forma njima bila prirođena. Legenda kaže da je John Lee Hooker najslabije izvedbe pružao u trenucima kad je znao da je dugme „record“ bilo uključeno. Blues bi trebalo da bude jedan trenutak bola iskazan kroz improvizaciju. Njemu nije do inovativnosti i konceptualnosti.
To je i odgovor na pitanje kako je moguće da u svim tim silnim izborima za najbolje albume ima tako malo „crnih“ ostvarenja, i zbog toga je činjenica da je u Srbiji u prvoj deceniji 21. veka snimljen blues album koji je odmah postao „kultni“ impresivna čak i ako se gleda u širim okvirima. Ukratko, on nije imao zaokruženost jednog Sgt Peppera, iz njega samo kuljaju prljavština i jad.
Drugi album Evo je banja je dupli i, da to odmah razjasnimo, na njemu ne srećemo tako često krik razorenog dostojanstva koji se mogao čuti u pesmama poput Sjajnih niti, Dalajlame… (izuzetak je Moje misli). Prljavština i jad, međutim, i dalje predstavljaju srž ove svirke, samo je naglasak drugačiji.
Teritorija albuma Evo je banja je „depresivni“ blues, simfonija poniženih i uvređenih. U tom smislu, slike sveta i međuljudskih odnosa date su iz ugla sladostrasnika dokoličara (Kiša), narkomana na obodu grada (Svi ti ljudi), čoveka rastrzanog emotivnom patnjom (Ljubavi moja)… a, na jednom od vrhunaca albuma, i samog Đavola (Uzimam). Sve te maske prijanjaju uz St.-ovo lice prirodno, brazdajući njegov glas, pogled ali i svirku.
Bend zvuči „gladno“ i razigrano, ubedljivije nego na prvencu. Pesma Burle je iznenađujući poziv na ples – dok ritam sekcija predvođena klavijaturom sešnira u maniru prekaljenih gruv majstora, St. dodatno hrabri slušaoca, poništavajući vremenske i prostorne udaljenosti. I na drugim mestima bend je opušten. Poslušajte, na primer, šta se događa u drugom delu Mojih misli – sjajna gitarska vožnja koja potvrđuje da je Piti blues majstor(čina) konačno nagoni St.-a na krik gotovo životinjskog očaja. U Kiši, u kojoj su se živi instrumenti i semplovi ispreplitali, nemoguće je ne osetiti koliko bend uživa, razigravajući malu prepoznatljivu blues figuru kao da je pronašao savršeni rif.
Na Evo je banja Goribor ne razmišlja toliko o izboru pesama i rasporedu, već slušaocu nudi još jednu stranicu oštećenu pljuvačkom i krvlju iz „strašnog“ dnevnika svesti. Iako na ovom albumu postoje pesme kojima fali još sugestivnosti (Ne računajte na nas npr.), rendgenski snimak egzistencije koju je tranzicija razorila koji dobijamo u Prati i ćuti može, sa druge strane, da se meri sa bilo čim što je zabeleženo na debiju.
Šire gledano, sa ovom pesmom Goribor ponovo pravi korak od sedam milja u odnosu na najveći deo rok scene u regionu kada je reč o sposobnosti da se obuhvati svakodnevica. Ipak, sigurnost kojom odiše svirka na Evo je banja je najveći dobitak za bend koji je sada kadar da izrazi i cunami i nepodnošljivu gradsku pustoš. ”
Tekst preuzet sa sajta http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8879
