Popio sam kilo vina sinoć u Elektropioniru. Kad sam oko ponoći napustio to zdanje bio sam „trezan k’o vidra“, kako kaže Juga, moj levački komšija. Maligani su izgoreli na plamenu žestoke svirke ekipe koja nastupa pod imenom Trese.Lupa.Udara. Svirački trio čine Koja, Švaba i bubnjar Vul. Tu su i prateće pevačice Manja i Đurđica.
U 10 i 10 počeo je sonični vrtlog. Stvar je zavrtela nova numera „Beži“. Bio je to dobro znani Kojin furiozni trk. Bežalo se od i bežalo se ka. Udaljavali smo se brzinom svetlosti od dosade i letargije u koju smo zapali. Jurili smo ka poslednjem rokerskom utočištu u koje se pod naletima brzometne svirke Elektropionir pretvorio. Dobro znane Kojine numere smenjivale se sa precizno izabaranim „kaverima“. „Silver Machine“, „Cherry Bomb“, „Rebel Rebel“ i druge finu su dopunjavale zvučnu sliku koju su Trese.Lupa.Udara hteli da isporuče.
Rokenrol – to vam je hiljadu stvari. Sinoćna Kojina ekipa je naglasak stavila na brzinu i žestinu. Kad su u 11 i 10 završili svirku činilo se da je to, ipak, najvažnije.
Impresivne scenske pojave Koje i Švabe su takođe bile važne. Koja kao omnipotentni, snažni, neustrašivi gitarista koji svoj instrument lako pretvar u bacač plamena, sa jedne strane. Sa druge, Švaba kao misteriozni, samozatajni, nedodirljivi basista koji se kreće samo njemu znanim sferama. Spojeni zajedno na sceni Elektropionira tvorili su ultimativni rokerski „geštalt“.
Koja, uvek svoj i originalan, se tokom večeri pretvarao u Nodija Holdera, Linka Reja i Mika Ronsona. Njegov beli Stratokaster štektao je kao Uzi. Slušajući ga shvatio sam šta je Džef Bek mislio kad je rekao: „Telekaster i Gibson su odlične gitare. Ali Stratokster to sam ja“.