“Savršen dan za Rykardu Parasol!”, uzviknuo je Cile s druge strane žice, kada sam mu rekao ko svira u gradu večeras. Oblaci su ionako pritiskali nebo dok se kiša mučila u ritmu “hoću- neću”, cedeći sitne, iritantne kapi, filujući melanholiju sivog dana. Nisam mu ni stigao reći da pored nje stiže i Chris Eckman, ali negde, događaj koji sledi u svojoj predigri/ njegovom ushićenju, unapred je dobio željenu teksturu.
Zaista, susret Rykarde Parasol i Chrisa Eckmana, na jednom mestu, u istom prostoru, deluju kao dva toma uzbudljive priče, kao protivteža u igri osećanjima, izazivajući kosmičko poravnanje melanolije sa ponosnim uzletom iz iste, ali ostajući u tom ugodnom, emocionalnom balansu u ugodnim nijansama sivog tona.
Svirka u Domu omladine je na najbolji način manifestovala tu priču. U prostoru lišenom svetla, tek da diskretno, ali dovoljno osvetli senke i kontraste prisutnih i aktera, razvio se taj spektar. Sa statičnom, ali hipnotišuće mantričnom i prepoznatljivo mračnom Rykardom, preko poletnog, ali dostojanstvenog Chrisa Eckmana, dogodio se uzlet, tempiran i doziran, dovoljan za putovanje u kojem ste osetili i dotakli svu onu esenciju osećanja, idealno dozirane mealnholije ispunjene poletom i optimizmom. Divan osećaj u grudima.
Igor Čoko
