U okviru ovogodišnjeg koncertnog programa Kontakt konferencije jedno ime se svakako isticalo kao posebno važno i veliko, a to su hrvatski rokenrol velikani, grupa Majke predvođena Goranom Baretom. S obzirom beogradska publika nema mnogo često priliku da sluša Majke jak odziv je bio potpuno očekivan, ali ono što je bilo zaista nesvakidašnje je što je Dom omladine pio popunjen većinski publikom koja je iz njegove opisne kategorije davno izašla.
Kao zagrevanje za ovaj koncert ipak je izabrana ekipa koja je bliža mladalačkoj populaciji, beogradski grandž sastav Sharks Snakes and Planes. Svojim kratkim, ali potpuno ispunjenim setom, gotovo bez stajanja između pesama, Šarksi su sve pristutne prošetali kroz novi materijal u vidu pesama „Teška bolest“ spojenom sa „Ištem“ i „Dubok san“ u kojoj se posebno istakla emotivna post-rokerska završnicu u kojoj su vokal Dušan Reljić i bubnjar Aleksa Matić spojili svoje glasove u omamljujuće-moćnu harmoniju. Naravno nisu izostale ni fanovima benda dobro poznate numere „Nebeska mehanika„, „Crni gnoj„, a pesma „Drug“ se sudeći po reakciji i broju podignutih telefona koji su snimali u tom trenutku definitivno polako ustaljuje kao veliki favorit publike.
Lepo je bilo videti da su svi koji su došli na njihov nastup pomno ispratili svaki njihov ton iako im možda muzika ovog sastava nikako nije bliska, već su prevashodno došli u Dom omladine zbog Majki. Ono što takođe treba pohvaliti je celokupan ton koji je vladao u DOB-u u toku nastupa Šarksa: sve se moglo lepo čuti, ali na način da ništa nije previše ni upeglano, ni oštro, već tako da vas svaki ton moćno zavoza, ali istovremeno nikako ne zasmeta ušima.
Goran Bare i Majke; foto: Nemanja ĐorđevićBrzi predah od gradžeraja i na bini se pojavljuju klavijaturista i bubnjar Majki i polako nas uvode u numeru „Rođen za suze“ dok ostatak muzičara polako zauzima svoje mesto. A onda se ispraćen velikim aplauzom pojavljuje Bare, seda na stolicu na sredini, namešta stalak za tekstove i u šali izgovara: Zorane Kostiću, vrati mi moje tekstove na srpskom jeziku!, zatim nastavlja da čeprka po bini, pronalazi ih, i upućuje izvinjenje: Izvini, Zorane, ljubavi moja! Delovao je više nego raspoloženo, a uspeo je i da na prvu loptu nasmeje sve prsutne ovom spontanom forom. Ipak, pesma kojom su otvorili koncert je sve samo ne srećna i jedini osmeh je onaj lažni nakon stiha ja ne znam za smeh, te Bareta odmah baca u neki drugi osećaj. Zlatan momenat ove numere bio je solo na pedal steel gitari koji je izveo Davor Dodik, a koji je Goran upotpunio povicima tako je razvali ga, plači Davore, plači, što je bilo skroz u skladu i s pesmom i sa zvukom gitare.
Odmah posle ove dolazi još jedna megatonski teška pesma „Ljubav krvari“ koja svojom hororičnom atmosferom uvek ledi krv u žilama, ali je ovoga puta nešto tu falilo. Kao da je pesma ipak bila previše rano u setlisti i da bend nikako nije uspeo da se zavoza u toku njenog izvođenja, a lošem utisku je doprineo i momenat u kom je Bare počeo da meša stihove strofa. Mada se iz ovoga izvukao na duhovit način i nakon stiha i ne znam, brate, koliko treba da ljudi shvate dodao i da sam ovaj tekst potpuno zaboravio. Fora je uspela da nasmeje publiku, ali teško da i kod mnogih popravi utisak da ovu sjajnu pesmu nisu baš čuli u najboljem izdanju ove večeri.
Ono što je uspevalo da dodatno izvuče situaciju jeste vid spontanog performansa koji je Goran izvodio, dok je vadio slike na kojima je on sam i oponašao ih, na neki način rugajući se sam sebi ili dok je prvo uvredio beogradsku publiku nazvavši je razmaženom jer je gladala sve od Marilyna Mansona do Rolling Stonesa, ali se zatim preokrenuvši sve u svoju korist rečima sve ste videli, ali ipak ste večeras došli ovde, hvala vam na tom.
Goran Bare i Majke; foto: Nemanja Đorđević„Fantastična vatra“ je trebalo da se rasplamsa Amerikanom, ali je nemamo samo tinjala, nije bilo energije u svirci, nije bilo energije u zvuku, a Bare je poprilično potonuo posle dve zaista emotivno teške numere na samom početku seta, pa ga nismo videli u prepoznatljivom razigranom izdanju kao inače u toku ove numere. Ipak, sredina i prvi redovi sale izgleda nisu mnogo marili za to u skakanjem i igranjem su odobravali njeno izvođenje, čak toliko da se na momente moglo osetiti podrhtavanje poda u sali.
Jedna od najlepših i najtoplijih pesama Majki „Odvedi me“ vraća bend, a ponajviše Bareta na pravi put, pa je publika konačno mogla da prisustvuje onome kako inače izgleda nastup ovog benda – s Baretom na ivici bine koji pali masu, koja njemu uzvraća istom merom, na momente preuzimajući od frontmena ulogu glavnog vokala. Ali nekako redosled pesama nije nikako dao da se ovaj nalet entuzijazma nastavi, pa smo opet dobili bend koji odrađuje posao u numerama „Zašto„, „Ništa lažno“ i „Depresija„, koja pored već izvedene „Ljubav krvari“ predstavlja stvarno najmasovniju, najmračniju i najtežu pesmu benda, a u Domu omladine ove večeri nikako nije opravdala te epitete.
„Skarabej go go“ ipak uspeva nekako da ipak da neki znak da se neće ovako nastaviti do samog kraja, te u završnici ove numere dobijamo bend koji stvarno počinje da udara u svim pravcima, a ovaj zalet muzičkog entuzijazma nastavlja da se preliva iz pesme u pesmu. „Mršavi pas“ postaje pesma publike, svirka zvuči moćno i utegnuto, zvuk je moćan, a Bare kao da je dobio injekciju adrenalina i spreman je da počne da kida kao da je nastup tek počeo. „Put ka sreći“ dobija mnogo interesantnu pankersku dimenziju kroz koju je ritam sekcija projurila kao krdo divljih bivola, dok se gitarski dvojac bogami lepo raspištoljio kroz solaže koje su prvi put u toku nastupa sijale od posvećenosti i emocije.
Goran Bare i Majke; foto: Nemanja ĐorđevićOnda dolazimo do verovatno najviše tačke koju je bend dostigao u toku ovog koncerta, velikog hita „Budi ponosan“ koji je publika i ovog puta verno ispratila uzvicima u toku bubnjarskog uvoda i kasnije brejka. Ovoga puta glavni krivac među muzičarima za to koliko je ova pesma mlela sve pred sobom je gitarista Kruno Domaćinović, na čijem licu se jasno moglo videti koliko uživa u svakom delu ove pesme, dok zvukom svoje gitare reži kroz svaki riff i solo deonicu. Posebno lep momenat u toku ove pesme bio je kad je Bare odlučio da mu je i bina mala i zaskočio ogradu koja se nalazila ispred bine i uneo se publici u lice. U svemu ovome mu je pomogao momak koji je stajao u prvom redu koji ga je pridržavao, kako bi Bare mogao da drži mikrofon i peva, što Goran nagrađuje tako što ga ljudi u glavu, a zatim u povratku na binu nagrađuje i sve koji su ovu pesmu pevali s njim sa to braćo, to sestre.
Nastavlja se sa „Iz sve snage“ i „Vrijeme je da se krene„, a onda dolazi najveći hit u karijeri ovog benda, „Teške boje„. Ipak, koliko god ovo bila sjajna pesma u njoj je nešto jezivo zaškripalo pa reakcija publike nije bila ni blizu one kojoj su neki mogli da prisustvuju na nastupu Majki na poslednjem izdanju Arsenal Festa. Ipak, posle mirnog brejka numera ipak uspeva da pokrene prve redove na skakanje, pevanje, prskanje pivom, dok pod Amerikane ponovo počinje da se blago trese.
Nažalost, već se posle ove pesme dalo primetiti da se jedan deo sale već raščistio, tako da je veliki broj ljudi propustio da vidi sami kraj u vidu „Mene na zanima“ i „Ja sam budućnost“ koje su nastavile da proizvode vibracije u publici koje su se ponovo prenosile na pod Amerikane. Čini se da je ipak publika koja je bila tu ove večeri ipak više bila raspoložene za bluzericu i garažni rokenrol nego za neke druge pravce u kojima se karijera Majki i Gorana Bareta kretala kroz godine. To je dodatno potvrđeno bisom na kom su izvedene „A ti još plačeš“ i „Grešnik„. Ipak, svirka ni u toku samog kraja seta i bisa nije bila baš iz sve snage i izgledalo je da su pristuni prosto mnogo želeli da čuju ove pesme, mnogo više nego što su one zaista zvučale toliko dobro ove večeri.
Goran Bare i Majke; foto: Nemanja ĐorđevićDa je ovo bilo baš najbolje izdanje Majki? Sigurno da nije. Teško je reći šta je tačno zasmetalo da se ova ekipa pošteno zaleti i razvali sve prisutne u Amerikani. Možda je u pitanju opšte raspoloženje u bendu, možda problemi s ozvučenjem, ali ono što definitivno iz ugla posmatrača može da se zna, je da je veliki problem bila sama setlista, jer sam redosled pesama nije dozvolio mnogim draguljima da zasijaju na pravi način.
Nije ni Bare u svom elementu, jer obično ne možete da skinete oči s njega i jedva čekate šta će sledeće reći i uraditi. Takođe, svirka ovog benda je obično konstanto na granici potpunog emotivnog haosa, dok je ove večeri zaista većinski delovala hladno. Naravno bilo je zlatnih momenata, ali je već to da je bendu bilo potrebno gotovo 8 pesama da uđe u svoju zonu i počne da liči na sebe nekako kvarilo celokupnu sliku. Osetaje samo da navijamo da je u pitanju bio trenutak slabosti i da ćemo već sledećom prilikom ove velikane gledati i slušati u njihovom pravom ruhu, na koje su nas navikli.
Izvor: Balkanrock