Drugi album beogradske kantautorke BO (Bojana Bulatović) ”Kapetane gde si” donosi na srpsku i regionalnu scenu deset novih Bojaninih pesama, ponovo drugačijeg tekstualnog i muzičkog sadržaja u odnosu na svoju okolinu, ali i na svoj prvenac (“Mene treba ovaj grad”, Mojo Beat, 2003)
Album ”Kapetane gde si” Bo je snimila leta 2007 (na spoljašnih +47C stepeni!) u PGP-ovom Studiju 5 sa svojim bandom, koji, pored Bojane (vokal, akustična gitara, usna harmonika), čine bubnjar Rade Vulić i, takođe na akustičnoj gitari, Saša Furunović (inače članovi grupe Popečitelji.)
Kao i na prošlom albumu, produkciju i aranžmane je uradio Koja (Disciplin A Kitschme), a kao gosti pojavljuju se Banana (El.Org.), Anton (Partibrejkers), Manja Đorđević (Disciplin A Kitschme).
Zvučni pomak u odnosu na prvi album se ogleda u pojednostavljenju izraza: za razliku od prošlog albuma, koji je, mahom, baziran na spoju zvuka akustične gitare i elektronskih lupova, “Kapetane gde si” isporučuje jednostavni band-svira-uživo koncept, u neobičnoj postavi od dve akustične gitare i bubnjeva.
Tekstovi Bojaninih pesama ponovo nepomirljivo opominju i opisuju okruženje u kome se autor nalazi, u najboljoj tradiciji prostestne akustičarske muzike 60-tih, a čiji se duh prepoznaje i u pesmama ljubavne tematike koje se nalaze na albumu.
”Kapetane gde si” poseduje mnoštvo radio hitova, od kojih je za prvi po imenu “Bicikl” urađen i video spot, u režiji Sonje Blagojević.
www.myspace.com/bojanabo
http://www.odlicanhrcak.com
Kapetane gde si
Nebojša Marić
Beogradska kantautorka Bojana Bulatović na drugom albumu u središte postavlja priču i jednostavan akustični koncept. Dobri duh Koja je i ovoga puta dao svoj doprinos
“Tekstualno treba da težimo sažimanju; nemam nameru da se ponašam kao Bob Dylan.”
(Vuča, Darkwood Dub, XZ br. 2, 1996)
Kada se govori o savremenoj srpskoj rock muzici, obično se pribegava poređenju s prethodnim periodima. Naravno, na njenu štetu. Kaže se da je 90-ih (da sad ne prizivamo “zlatne 80-e”) bilo boljih bendova, albuma, više svirki… Ukratko: kada je muzika u pitanju, sve je bilo bolje (?!). Bilo da je proizvod činjenica ili preterivanja (ili i jednog i drugog), ovo poređenje prenebregava osobenosti nove scene, a jedna od njih upravo pokazuje kako ona zapravo ima mnogo više potencijala no što se na prvi pogled vidi.
Srpska rock muzika generalno nikada nije mogla da se pohvali jakom kantautorskom tradicijom, što je i te kako ostavilo posledice na bogatstvo izraza, odnosno na delokruge stvarnosti koje je obuhvatala. Stoga se često imao utisak (a to se događa i danas) da je reč o istom redu reči i nekoliko slika ili rima peuzetih od Bore, Štulića ili Milana koje se u nedogled ponavljaju.
Zato su Keckec, Kralj Čačka, Tobić Tobić (zagrebite malo po SCENI!)… toliko važni. Oni predstavljaju kantautore koji u epicentar postavljaju Njeno veličanstvo PRIČU (čak i kad je parodiraju). A zašto su priča i pričanje toliko važni? Pa recimo zato što popularnost npr. Bad Copyja, odnosno hip hopa, očigledno dolazi kao posledica mogućnosti poistovećivanja koju ovaj pravac tako izdašno pruža slušaocu kroz priče i pričanje. To nas vraća na tezu kako, i pored novih tehnologija, žeđ za naracijom ostaje čovekova nasušna potreba.
Beogradska kantautorka Bojana Bulatović BO, u odnosu na gore nabrojane srpske kantautore, predstavlja specifičnu pojavu. Ona potiče iz kruga muzičara koji su na scenu stupili krajem 70-ih i početkom 80-ih (BO je sestra bubnjara originalne postave Partibrejkersa Gorana Bulatovića Manze). Na njenim albumima se kao producent i aranžer potpisuje Koja, a na novom izdanju se kao gosti pojavljuju Banana i Anton.
I dok je na debiju Mene treba ovaj grad baš ovakvu kakva sam sad (2003) težište bilo na pokušaju modernog oblikovanja kantautorskog izraza lupovima i semplovima – što je u pojedinim trenucima dovodilo do prenapregnutosti – na drugom albumu Kapetane gde si forma je jednostavnija, manje eksperimentalna, ali je rezultat ne manje zanimljiv.
U prvim pesmama Bicikl i Cipele, 20 i više godina nakon što nam je to omogućio Cane, ponovo imamo priliku da šetamo gradom i osluškujemo kako on diše. Način na koji nas na ovom putovanju vodi BO je drugačiji – u njenom glasu i stihovima stapaju se perspektive uličnog hodača/dokoličara (koji je u međuvremenu seo na bicikl) i čistota dečjeg pogleda. Interpretacija nijednog trenutka ne ostavlja nedoumicu da je slušalac zapravo prikriveni junak priče, prisutan u svakoj slici.
Koji su to prizori u kojima se slušalac ogleda? Lepi izlozi, pogodnosti pri plaćanju, heroji koji postaju prevare, novi bilbordi… ukratko, svakodnevica prepuna bezobzirnosti i gramzivosti. Slušalac se u ovim pesmama susreće sa čitavom modernom mašinerijom koja mu se svakodnevno uvlači pod kožu, tako da roba iz izloga počinje da peva ljubavne pesme! U Kraju dvoje skrhanih ljubavnika se pronalaze u pesmi naše najpopularnije pevačice (“Postali smo večna tema evergrina ‘Maskarada'”).
Poseban trenutak na albumu predstavlja Glasnije il’ tiše. Ova pesma odiše jednostavnošću i neposrednošću; u njoj nema velikih simbola i nagoveštaja, ona zvuči kao da se zaista “sama napisala” tokom pevanja. To je i najbolje osmišljen aranžman, u kom Manjin (Disciplin a Kitschme) glas dodatno boji himnu patnje ljubavnika koji je pogrešio.
Snaga novog albuma BO ne leži u celovitosti ili angažovanosti (iako je to važna nit koja dostiže vrhunac u pesmi Kaleidoskop), već u dovoljnom broju zanimljivih muzičkih i tematskih rešenja. Na njemu se pripovedački nerv odlično združio s muzičkim izrazom trija kog, pored BO, čine Popečitelji Saša Furunović i Rade Vulić.
Domaća rock muzika je do sada uspevala da kaže svoj stav. Album Kapetane gde si na trenutke čini da ona veoma ubedljivo priča, otvarajući tako vrata nekoj novoj rock kosmogoniji.
