Kad se udruže vanserijski talenat, čisto srce i vešte ruke rezultat je zvuk koji dolazi sa uvodnim tonovima Antonove gitare u numeri „Više nego što ti pripada“ na početku njegovog prvog solo albuma, za koji se iskreno nadam da neće ostati jedini. Gitarista i muzički motor Partibrejkersa, jednog od s razlogom najvećih rokenrol bendova sa ovih prostora, uspeo je na albumu „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“ da postigne nešto što nije bilo nimalo lako: da se ne udalji od duha matičnog benda, a pri tom izbegne sve zamke manirizma. Ako ste očekivali Partibrejkerse dobićete ih u meri u kojoj su vaša očekivanja bila dobronamerna i ispravno dozirana. Drugim rečima, Antonov album – kao i sve što je do sada radio – sadrži onoliko istinskog rokenrola kao slobodne i beskompromisne ekspresija duboko ličnih stavova i osećanja vezanih za određene opšteljudske životne situacije koliko je potrebno za sadržajnu komunikaciju među ljudima koji se razumeju, jer ne samo mogu, nego i žele da se razumeju. Tu se eventualna sličnost završava.
Na ovim, ali ne samo ovim prostorima bavljenje muzikom lišeno cinizma, u kome je integritet uvek ispred oportunizma toliko je retka pojava da balansira na granici čudnog, gotovo bizarnog. Odvažno baratanje univerzalnim vrednostima i spontano uklapanje u globalno umesto licemernog zaklanjanja iza lokalnog (najčešće kao posledica nedostatka talenta i hrabrosti) još je ređe. Upravo po tome Anton se oduvek izdvajao i zato mu nikada nisu bili potrebni ni vatrometi ni egzibicije da bi se izdvojio kao najvažniji ovdašnji gitarista. Već odavno afirmisan kao izuzetan gitarista i kompozitor, na ovom albumu potvrđuje se i kao tekstopisac i pevač posebne sugestivnosti i jasno definisanog, duboko ličnog bluza. Nikakav drugi bluz i ne postoji i Anton to očigledno odlično zna.
Srce je – da se vratimo na početak – čisto, ruke su vešte, glas je jasan. U toj situaciji neporeciva besprekornost albuma „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“ logična je i potpuno prirodna posledica.
Aleksandar Žikić
